Yodin citat
Web

Blog je mrtav, živeo blog!

Hteli ste Gunđam po kućama? I sad ste ovde? Pripremila sam ovaj tekst baš, baš za vas.

Gunđam po kućama je trebalo da umre još 2014-2015. godine. Uzdizanje komercijalnih blogova posvećenih samo jednoj temi, prvenstveno napravljenih radi zarade je ubilo ono što se nekad zvalo internet zajednica. Sad je procenat ljudi koji su povezani na mrežu mnogo veći, a klasične blogerske zajednice su izgubile bitku sa vremenom. Autori prečesto pišu, međusobno se svađaju i sve se svodi na dostizanje tobožnje moći. Dokle god bih ohrabrila društvo iz tih, davno prošlih vremena da čitaju ovaj blog ako im se dopada, imam želju da radim nešto novo.

Dakle, dobro mi došli na novi sajt. Ni kraćeg imena domena, ni dužeg sufiksa! Ne mora sve da bude .rs, .com ili .net, zar ne?

O čemu ću ovde pisati? To je više nego dobro pitanje. Moji čitaoci dolaze sa svih strana, iz svih slojeva društva i starosnih grupa i tako je bilo od samog početka. Nekima se svideo smisao za humor, neki su našli nešto sa čime su se poistovetili, neko drugi je bio inspirisan da okrene novi list i počne da radi online. Bilo je dobrih tekstova, ali i loših. Bilo je stotinak tekstova koji nikad nisu objavljeni. Kao pravi ENFP/avanturista, ja sam generator ideja i ponekad one ne vode nikud. Napišem nešto u polusvesnom stanju jer ne mogu da zaspim, posle nekoliko dana se pitam šta je uopšte to bilo. Moja majka je u nekom trenutku tražila da se dva ili tri teksta obrišu, iako joj je jedan od njih pomogao da se ponovo sretne sa ljudima sa kojima je živela kao dete, u zajedničkom stanu. Neko je mislio da su junakinje svih mojih priča ustvari ja.

Jednostavno, bilo je vreme da to postane deo prošlosti.

A ime domena? Da li ja to menjam profesiju? Evo, odmah da to naglasim – ne znam.

Retko ko ima tu privilegiju da ostane zdrav, radi samo jedan posao, živi pristojno i podmiri sve svoje potrebe: od osnovnih, pa do onih za koje treba povremeno sesti i razmisliti. Web loše utiče na psihu i to već svi znaju. Ja sam napravila pauzu od dve godine zbog privatnih razloga i druga godina bila je posvećena gotovo isključivo samoaktuelizaciji i izlasku iz „bezbedne zone“. Polako se uhodavam, zupčanici i dalje škripe u trenutku dok ovo pišem, ali u nekom trenutku bi trebalo da bude moguće da radim makar deo onoga što sam nekad. Moja velika greška je što se nisam koncentrisala na samo jedan aspekt weba, već ostala ono što sam bila kad sam počela – žena za sve. To je zamka u koju su upali mnogi web dizajneri starog kova, oni koji su bili tu dok je većina današnjih platformi bila tek na početku razvoja, FrontPage i dalje „keva“, a trenutak kad će Facebook i Instagram pojesti internet i uništiti sam pojam lične web stranice bio daleko.

Sa druge strane, fotografija me ispunjava, baš kao i pisanje. Web ljudi veoma lako ulete u zamku samoizolacije, a kad fotografišete, vi prosto morate da budete okruženi drugima, upoznajete svet i budete fizički aktivni. Ja recimo volim da skočim na bicikl, odvezem se ko zna gde, pojedem nešto, slikam prirodne i urbane pejzaže u okruženju i tako napunim baterije. Moja druga ljubav su koncerti i svirke – iskačem se, upoznajem kreativce iz svih krajeva regiona i nadam se da će underground kultura koliko-toliko preživeti test vremena i zasićenost medija kojekakvim glupostima bez poruke.

I šta onda? Videćemo 2018. sam pustila život da pilotira, ja sam bila na putničkom sedištu. Ove godine se uključujem kao navigator. Ostavljam vas sa Yodinim citatom: Difficult to see, always in motion is the future.

0

Na internetu sam starosedelac. Pravim sajtove od 2000. godine, blogujem od one sledeće. Koristila sam program iz koga je razvijen WordPress i kojeg se više niko ne seća. Fotografišem sve i svašta celog života, početkom ove decenije sam počela da poštujem pravila, 2014. kupila svoj prvi DSLR, a 2018. slučajno krenula time i da se bavim. Možda me znate sa bloga Gunđam po kućama.